Драгана Мирковић - радио документарац - Љубав и пакао

МАЈКА  –  ЈЕДНА ОД МНОГИХ……

Моја прича почиње негде априла месеца 2002.године… До тада, мајка сам двоје добре деце… Син својевремено врхунски спортиста, добар ђак, ожењен својом првом љубављу из Гимназије - одмах после одслужења војног рока… Ћерка млађа 8 година... добар ђак, студент (просек 9,3)…. Све нормално, једини проблем: Када ћу добити унуче???? Тада те 2002. године долази ми син на врата стана и једноставно каже: ”Мајка ја се разводим - наркоман сам и хоћу да се лечим, помози ми”.

ТО ЈЕ МОЈ ПОЧЕТАК ПРИЧЕ

Прво што сам осетила било је неверица, безброј гласних и тихих питања: Како, зашто?????? Како се то није приметило, зашто ми снаја није сигнализирала да постоји проблем и безброј сувишних нагађања у покушају да некако оправдам своје дете које тада има 25. година…. Не знам нита о болести и паклу који је већ био над мојим домом… Одмах почињемо са лечењем на Психијатрји у Ваљеву. Наравно, осећала сам неку врсту стида - срамоте … Осећала сам се, кратко речено јадно-беспомоћно… Ти први кораци у лечењу почињу анонимно…. трају неколико месеци - међутим ја инстиктивно осећам да нешто није како треба… Моје незнање, не познавање болести, управо то проузрокује…. Почињем јавно и гласно да молим за помоћ… Сви беже од мене… Губим пријатеље, губим посао!!!! Остајем сама са оцем који има скоро 8о год. и сестром у вртлогу безнађа… Почињу да куцају на врата људи којима дугује новац, прете, полиција…. У нади да ће се све решити лечењем продајем један стан – који одлази на дугове дилерима и осталима… После две године решавам да кренем са другом врстом лечења… Видим да досадашње лечење не даје резултат - само тонемо све дубље и дубље… Додатни шок је сазнање да ћерка почиње да се дрогира…. Све ми признаје… Заправо обоје признају, о томе нормално говоре у кући... говоре о томе шта да продају да би дошли до хероина… Ја беспомоћна… Раздвајам их тако што мој отац одлази са сином у изоловану викендицу, а ћерка остаје са мном и са сестром… И даље лечење и терапија са Психијатрије у Ваљеву... Поред нас троје који пазимо на сваки њихов покрет, поглед држимо се датих упустава, они и даље узимају или направе рецидив и не крију… Са уживањем све ми говоре, а ја без снаге – немоћна, једноставно сам се осећала као отирач којим бришу своје прљаве поступке, наслађују се мојим мукама - видим само два монструма у облику и лику рођене деце... Све време одлазимо породично на групну, индивидуалну терапију на Психијатрију у Ваљеву.… Они се лече, а истовремено се и дрогирају… Син покушава суицид (једва му спашавају живот) одмах након тога исто чини и ћерка…. Све се одвија брзином светлости… Они тону, ја са њима, а поред мене и једина два бића која ми помажу: отац и сестра….

Након 3 године безумља (у међувремену почела сам да учим о болести - читала сам све што је било доступно, тражила по нету податке, читала искуства) доносим одлуку… Тада сам наравно мислила да је ПРАВА ОДЛУКА….

Продајем други стан и обоје их водим у Миклошићеву (приватну клинику) на лечење…… Почиње права апстиненција… Почињем и ја да се суочавам са својом болешћу и болешћу суовисника….. То траје колико и боравак на клиници… Са ћерком нешто успешније - апстинира 1,5 годину, син 1 год….

По препоруци лекара, остајем у Београду са сином, а ћерка одлази у Ваљево и о њој брине моја сестра и отац…. Њено напредовање у лечењу тече боље…. Ја са сином поново у проблему… Исцрпљени су сви финансијски ресурси, почињем да радим по 12-13 сати дневно да би могла да платим терапију на клиници (субоxон) и наравно стан и све остало….

Он прави рецидив…. Не зауставља се… Поново почињу манипулације и све остало што сам већ прошла више пута… Ћерка се у међувремену удаје за школског друга - мислили смо добар дечко, тек касније се испостави да је и он зависник….

ПАКАО поново почиње… Зачаран круг без светлости… Мислила сам у појединим тренуцима да губим разум, да је моја опседнутост њиховом болешћу моја жеља да их излечим, моја упорност и тврдоглавост узрок њиховог стрмоглавог пада….

Поново трагам, читам искуства других родитеља, разну литературу, више се не ослањам не неуропсихијатре и терапеуте… Преко нета упознајем мени сада драгу особу и пријатељицу из Канаде - има сличан проблем…. Прошла је пакао као и ја …ПОНОВО ДОНОСИМ ОДЛУКУ….

Остављам сина у Београду. Платим му станарину за 1 месец, обзиром да је радио то је било доста од мене и враћам се у Ваљево… Наравно у Београду он дотиче само дно дна… Губи посао, остаје без стана, тражи помоћ од мене… Стегла сам срце до пуцања, на сваку молбу кратко сам одговарала: ЛЕЧЕЊЕ, само то без алтернативе…. Ни сада не знам како је живео скоро месец дана без новца, сам потпуно, на улицама Београда…. Након месец дана јавља се са молбом: ”Води ме где хоћеш, хоћу да се лечим, умирем! ”Реаговала сам врло опрезно - можда је још једна манипулација… Нема новац за пут до Ваљева, не шаљем му, нека се снађе како се сналазио за хероин… На срећу снашао се долази у Ваљево и одводим га у Центар Црна Река… Тренутно је у Лозници. За 2. године имао је само један рецидив….Надам се и верујем...

Ћерка са зетом у свом лудилу… Сама одлучује да се лечи... Растаје се од мужа и почиње са лечењем… Поново апстинира већ 5. месеци…..

Након свега проживљеног једино што сам сигурна, то је да родитељ мора да буде тиранин - мора да искључи емоције, да закључа срце, уколико жели да помогне… Знам да је тешко, али то је једини начин… Изгубила сам много времена, здравља и новца само зато што нисам реаговала рационално, што нисам могла да прихватим чињеницу да имам два болесника у кући, која болују од страшне болести, док нисам схватила да својом љубављу не могу да помогнем... својом бригом само сам хранила њихову болест , а истовремено се и сама разбољевала…. Када сам прекинула сваки контакт, стишала срце, склонила се и препустила да одлуку донесу они, почело је да провирује светло у мој живот….