М.Н. (16 год.) Нови Сад.

Са 14 год почео са травом и алкохолом. Наставило се са  бекствима из куће и школе. Наставио са диловањем тродона када сам први пут и ухапшен због диловања. Тада сам имао 15 год. То ме није смирило, наставио сам са диловањем и конзумирањем марихуане.Ту су убрзо дошли и ексери и спид. Кокаин сам пробао пар пута, а херион сам једном. Родитељи су ми разведени тако да сам мало боравио код маме и очуха, а мало код бабе и деде. Мој боравак код бабе и деде ми је одговарао, јер код њих нисам имао неку контролу, а и у њиховом насељу сам могао све то да радим. Родитељи су тада схватили шта радим и покушали да ми помогну тако што ме воде два пута недељно у Београд у центар за превенцију од наркоманије (Ц.П.Н.) Ја нисам хтео тамо да идем, бежао сам и тада сам први пут пробао хероин.То лечење није имало успеха јер после месец дана одлазка код психолога враћам се у Нови Сад и наставњам по старом.

М.О.(34 год) Ваљево

Моји проблеми са дрогом су почели са 16 година. Након две године  активног бављења спортом, после једне мало теже повреде престајем са тренинзима и убрзо после тога, како сам имао доста слободног времена све чешће остајем на улици. Ту наравно нисам могао научити ништа паметно. Неку контролу нисам имао јер сам живео са бабом и дедом. Тада креће алкохол и марихуана. Често са старијим момцима одлазим на утакмице  и убрзо је ту и херион. Први пут са 18 год. По доласку из војске је то већ озбиљније. То су године рата, таблета и хероина је било на сваком кораку, није ти требало нешто пуно новца да га купиш. Са 22, тако зване брзине коакин, трипови. Нешто касније ексери и спид. Те брзине ми баш нису одговарале па сам се вратио хероину. Наравно увек је у глави била помисао да је доста и да ускоро треба престати са тим. Са 26 год се женим и добијам ћерку и то је  један озбиљан разлог због ког треба све то престати. Али, нема шансе. Нисам успео да му се одупрем. Свакакве сам глупости правио. Крао, варао, отимао, само да га узмем. Уништио сам све око себе. Све људе који су ми хтели помоћи сам терао од себе и видео у њима само непријатеље.  Један једини покушај скидања је трајао два дана. Нема шансе да то урадим сам кући. Тада се предајем. Разводим се после 4 год брака, моја осећања и према свом детету  су бледела. Мајку и брата који је исто тако полако за мном пропадао нисам ни виђао. Нисам ни покушавао да се лечим. За болнице сам слушао од других да је тамо мало боље него на улици. Добијаш милон лекова и психолог ти испира мозак правећи од тебе зомбија.  Ту сам причу често слушао од људи који су тамо одлазили. Могу  рећи да сам му се тотално предао. Наредних две године су биле прави пакао. Више у кризи него „нормалан“, без игде икога било је питање дана када ће се то неславно завршити. У неком подруму, каналу, затвору…

Једне вечери сам у кући, није ми добро, све ме боли, психички растављен случајно на неком тв програму погледам прилог о Црној Реци. Видим ту и неке људе мени познате из мог града. Нешто раније јесам чуо за то, али ме није занимало. Након емисије сам дуго размишљао о можда јединој шанси. Убрзо после тога налазим контакт телефон и већ после два, три дана одлазим у једно од њихових одељења.

Почетак веома тежак, криза, болови, глава. Све те вуче ка још једном поразу, да одустанеш. Али овде није као код куће, људи са којима сада живиш добро знају како да ти помогну, шта ти се врзма по глави, већина је исто то прошла. Честе шетње и разговори су ми помогли да то средим и да овај пут урадим нешто како треба. Можда и по први пут у животу. Постепеним увођењем у суштину нашег проблема, разговорима за свештеницима, сарадницима схватио сам да је моје схватање православне вере било тотално погрешно. Да без благослова, послушања, искрене исповести, поста, причешћа нема нормалног живота. Мени који сам цели живот радио шта сам хтео је ово било кристално јасно. Ни једну ствар у животу нисам урадио како треба. Зато сада, када ми неко постави питање „и шта даље“одговор је једноставан: трудићу се да живим по благослову духовника, мислим да је то једино право решење. Искрено верујем у то. Овде сам две године. Неко поверење је стечено, помажем сарадницима у раду са новим штићеницима. И не само то. Моји односи са породицом и ћерком која има 8 година су никада бољи. Верујем искрено у то да ће тако и наставити….

А када ћу кући, питање је које ми често постављају. Одговор је  једноставан, ово је моја кућа…

М.Ђ.(25 год) Краљево

Дрогу сам почео да користим са 16 год. У почетку је то била трава, лекови и алкохол. Због честе употребе дроге, даноноћног глуварења по улици и граду често сам изостајао са наставе после којег сам убрзо био избачен из школе. Као млад сам се дуго бавио ватерполом и имао веома запажене резултате у том спорту, као и са школом због немарности, изостајања и преокупацијом  других ствари убрзо сам престао да тренирам. Од тог тренутка сам имао  превише слободног времена, проводио сам га на улици и ту није било тешко доћи до алкохола, марихуане, и тада је кренуло лудило које је лагано измицало контроли. У крају се тада појавио хероин и са њим мноштво проблема. Хероин сам почео да користим са 17-18 год. и од тада сам га непрестано конзумирао. Због недостатка новца и све већих потреба, често сам био приморан да украдем, преварим или направим разбојништво због којих сам имао проблеме са законом. Недолажење на време кући, многобројне лажи, лош физички изглед и психичко стање су допринели да се сумња увуче и међу моје родитеље. Због великог притиска једном приликом сам признао да користим дрогу, тешко али веома свесно су се сусрели са проблемом и понудили су ми сваку врсту помоћи. Сестра која је све време знала за мој проблем али због немоћи није могла ништа да учини у међувремену се распитивала и сазнала за место које се зове Црна Река.

После разговора са родитељима сам добровољно одлучио да одем на лечење и ако сам пре тога покушавао сам да решим проблема али у томе нисам имао успеха јер је проблем био заиста озбиљан. Почетак у центру као и сваки почетак је био веома тежак, али уз помоћ људи који су радили са нама са доста муке сам пребродио и тај проблем. Честа предавања, разговори са свештеницима, редовна Богослужења су ме навели да размишљам у правом смеру. У центру сам већ две године. Помажем сарадницима у раду са новим штићеницима и радим као возач. У слободно време прочитам по неку књигу, погледам неки филм и бавим се спортом (баскет, фудбал стони тенис, билијар). Једном у два месеца  одлазим на викенде. У разговорима са породицом се провуче питање када ћу бити спреман да се вратим и наставим да нормално живим……

Закључио сам да без благослова, елементарне црквености, исповести и Светог причешћа ћу тешко моћи нормално да живим с тога се и даље налазим у центру и бићу ту докле год буде требало…

Д.С.(32год) Мајданпек

Дрогу сам почео да користим са 16 год. Почев од марихуане и разних таблета. У то време сам живео са бабом и дедом. Имао сам сву слободу, нико ме није могао контролисати. Све више времена сам проводио на улици, тада је све и кренуло. Алкохол, лекови, лепак, бронза су ми били занимљиви, једино то ме је привлачило. Са 20 година са пробао први пут херони. Тада су кренули и сви проблеми. Лажи, преваре, крађе, продавње ствари из куће, сукоб са законом.Такав  начин живота ме је одвео 6 год у затвор. По изласку се ништа није променило, наставио сам по старом. Наравно све више и више сам тонуо. У међувремену сам био у војсци, Драјзеровој, Ковину и ништа ми није помогло да престанем са дрогирањем. На крају, доктори и метадонска терапија су ме уништили до краја. Тада ми је један доктор и рекао за Црну Реку. Више ми је било преко главе лутања по болници, цимања са докторима па ми је Црна река у том тренутку била једина светла тачка, нада да нешто променим.

Сам почетак је био тежак као и код осталих. Уз радну терапију, труд и вољу сам успешно пребродио тај период. Свеж ваздух, изолација, природа, одлазци на Богослужења, редовна исхрана, устајање на време, радна навика је додатно допринело да овај пут не одустанем и нешто направим од себе. Уз помоћ и подршку људи који су били задужени за нас и разговора са свештеницима сам схватио да има велике шансе да уз помоћ поста, исповести, причести, послушања  по први пут направим нешто од себе. Задужен сам за радове и водим рачуна о момцима који су на терапији. У центру сам 26 месеци, не знам колико ћу још дуго остати јер по први пут у животу сам схватио да не треба сам да доносим одлуке као што сам до сада радио. Препустићу духовнику да он одлучи јер живот по благослову је једини начини да се избавим из свих проблема.

Д.К. (48) Сарајево

Рођен сам 29.02.1960. год. у Сарајеву. Први пут сам узео хероин са 19 год. Прије тога је ишло по устаљеном шаблону артани, хашиш, трава и када сам пробао хероин он је постао саставно део мoга живота, а све остало је било споредно. Имао сам пристојан посао у УНИС-у. Радио сам у финансијама и живио као јединац са родитељима до 27 год. Тада добиjам стан. Сво време био сам на опијатима: хероин, метадон, морфин, опијум и сви могући фармацеутски производи. Долазио сам у додир са законом ради обијања апотека, крађа и поседовања дроге. Више пута сам био на лечењу што у Београду  по свим могућим клиникама из којих сам излазио без квалитетне апстиненције. Рат у Босни ме је закачио и остајем у том лудилу три и по године. У том периоду тек постајем прави овисник и долазим до ситуација тоталног лудила када се ишло по дрогу у друге делове града до којих можеш безброј пута да изгубиш главу. Током целог рата дроге је било у изобиљу. Доста тога тек сада излази на површину и увиђам у каквом сам се ратном и наркоманском лудилу обрео. Крај рата дочекујем као избеглица. Моја агонија се наставља по Београду, Палама, Источном Сарајеву. Да би се дошло до пара највише се краду аута, растура лажан новац и тако доспијевам у затвор 3 месеца. По изласку опет завршавам у Драјзеровој – Бг. 2000 год. враћам се у Сарајево продајем свој стан и још више постајем безнадежан случај. Када сам потрошио паре јављам се на клинику за борбу против зависности у Сарајеву где се скидам метадонском терапијом и одлазим у Рето центар у Загребу. Остајем 3 дана, враћам се у Сарајево и настављам по старом. Некако пристајем на метадонско одржавање на којем остајем две године. Доктори ме мотивишу да опет покушам са заједницом и одлазим  у Марјановац, тамо остајем 8 месеци. Самовољно напуштам и настављам по старом наредне две године. Захваљујући докторима и пријатељу бившем наркоману који је након Ћенакола где је био 2 године већ 10 година апстинирао на сајту налазим центар Црна Река.

Ступам  у контакт, постепено се скидам са метадона, спида, ексера, апаурина и у септембру 2007 долазим у центар Црна Река. Ту сам превазишао кризу уз помоћ старијих момака њиховог искуства и неопијатске терапије која је трајала 10 дана. После једног месеца одлазим у други камп код Лознице, село Дворска и ту се налазим већ 17 месеци. Сада ћу већ на пети викенд. Знам да нас највише занима шта ме то још овде задржава. Могао би још пуно писати, али би остао недоречен. Мени је најбитније да још неком осим мојих родитеља стало до мене, али са разликом што је њихова пажња била извитоперена, а овде ми се нуди она истинска хришћанска. Да не будете у заблуди, у камповима има нас из свих конфесија и атеиста. Једноставно живећи овде по програму оца Бранислава учимо да постанемо људи и да свако од нас постане човек у свој својој лепоти. Учимо да се што искреније покајемо, нуди нам се замена за дрогу, а то је Христово учење. Често кад размишљам видим нас као малу децу која у једној руци држе нож с којим се играју и када неко хоће да га узме да се не повредимо ми га не дамо док нам не дају нешто у другу руку, нешто интересантније од ножа, а за мене ако то није Бог ја више не знам шта је, јер сам све могуће покушао. Е овде сам управо због тога да научим доћи до њега и да га заволим више од дроге.

Није лако, јер сам себи не могу помоћи. Остаје ми само да се молим Богу да се уз Његову помоћ спасем............................    

                                                                                                                  Дуле

Име ми је Бане. Сада имам 31 годину, а хероин сам први пут пробао са својих 15 година. Од тада, са прекидима, узимам хероин до 03.04.2008 када сам и дошао на лечење. Поред хероина користио сам марихуану, екстази, спид, кокаин, разне лекове итд. Хероин сам узимао на све начине, ушмркавањем најдуже. Углавном сам био запослен све време уживања дроге, што ми је у почетку олакшавало набавку. Временом, када сам почео да је уживам у већим количинама, почео сам и да је препродајем, крадем, правим разне комбинације и тако довео себе до првог сусрета полицијом и судом, а касније и затворском казном.

У ПМДРЦ Црна Река сам 10 месеци и о њему углавном мислим све најбоље. Пошто сам живео ненормалним животом док сам се дрогирао, сам прелазак у иоле нормалнију средину ми је стварао потешкоће у почетку терапије. Период привикавања трајао је два месеца, са периодом физичког дела апстиненцијалне кризе. Након та два месеца много боље сам се осећао, сетио сам се како је бити нормалан. Из месеца у месец осећао сам се све боље и боље, како на физичком тако и на психичком плану. Пошто је ово православни центар службе и литургије су ми долазиле као лек за душу, која је била заражена вирусом који се зове самољубље, егоизам, гнев, похлепа... Центар ми је омогућио да се духовно уздигнем. Поред предавања, библиотеке, молитви, поста, исповести, причешћа, доста сам се духовно променио променио у позитивном смислу. Тек овде сам постао свестан каква сам нереална размишљана и схватања имао у свом животу. Само могу бити захвалан човеку који је све ово направио и организовао.

У овом тренутку и из ове перспективе мислим да, када завршим са рехабилитациом, све треба прихватити реално и мирно, остало ће доћи само.

Име ми је В. Филиповић. Зависник сам од хероина осам година од којих 5 година интравенозно. Почео сам са марихуаном у основној школи после чега сам узимао таблете, алкохол, екстази, кокаин итд.

Хероин сам набављао у почетку од новца који сам зарађивао разним  пословима. После нисам могао да радим, а онда сам почео да крадем, продајем ствари и на крају сам продавао хероин.

Када сам дошао до стадиума да не могу више да се урадим, тј. порасла ми је толеранција, обратио сам се породици  да ми помогне, јер сам осјетио да сам  једном ногом у гробу. Сестра ми је рекла да постоји рехабилитациони центар са радном и духовном терапијом Црна Река. У почетку сам био несигуран, па сам покушао да се скинем сам, по  ко зна који пут, али безуспјешно. После мјесец дана сам дошао у центар.

У центру сам девет и по мјесеци. Ишао сам на викенд, кући, и примјетио сам да се се доста промјенио. Смиренији сам, културнији, поштујем неке ствари које нисам примјећивао док сам узимао дрогу. Мој утисак о досадашњем боравку у центру је задовољавајући.

Планирам да останем још да се стабилизујем. Позитивно на мене утичу радна и духовна терапија.

Када завршим терапију која ће трајати годину и по до двије године, планирам да се не враћам још неко вријеме у свој град. Отићи ћу у неко друго окружење да живим и радим, пробам да се упознам са неком нормалном девојком, јер ми се последних година женско друштво сводило на наркоманке.

Овај центар ти даје добру подлогу за будући живот, јер се учиш добрим навикама, уздижеш се радно и духовно, и што је најважније почињеш после дуго времена да одговараш за своје поступке.