Суштина зависности је у зависничком карактеру

Суштина феномена зависности чини унутрашњи став зависника према дроги, а него само средство зависности. Само по себи, ниједно од познатих средстава зависности нема фармаколошко-биохемијску одлику да по самом узимању развија аутоматизам присиле даљег узимања. Средство зависности добија магнетично мистичну одлику стварања зависности, само ако је пало на претходно припремљено тло наркофилске личности. Особе које немају унутрашњу наркофилску мотивацију могу данима, па и седмицама узимати и најтеже дроге, без развоја зависности.

Сам зависник даје посебан смисао средству зависности. Он мистифицира средство зависности да би се после тога могао заљубити у њега и држати га као своје средишње и животно искуство. Зависник дрогом мења доживљај себе, себе у свијету и сам доживљај света променом стања свести узрокованог узетом дрогом. Различите особе усуде се да тврде како знају шта су дроге и дрогирање и како су, штавише, саме пробале неке од илегалних дрога па, наводно, о искуству дрогирања могу сведочити аутентично из прве руке. Но, истина је заправо потпуно супротна: шта су дроге и дрогирање знају једино сами зависници, зато и јесу зависници.

Нажалост, они о мало чему знају толико колико о дрогама и дрогирању. Дроге су их повукле к себи управо зато што су им они знали прићи изнутра. Знали су им се отворити на начин да од њих добију највише, па да им адекватно томе и дају највише. Само зависници знају и животном праксом се у томе слажу да је суштина уживања у дрогама у свакодневном дрогирању и одржавању стања лакше “разваљености” цели дан или сваког дана. Зависник себи, кроз деловање дроге приписује позитиван доживљај себе: дан када је узео дрогу добар је и лаган, а дан када није лош је и тежак. Да би му било добро, он иде линијом мањег отпора и линијом дроге. Умјесто да мијења себе или свијет, он дрогом мијења стање свијести и начин на који доживљава свијет. Дубоко су свјесни погубности дрогирања па се, да би се и даље дрогирали, претходно морају уверити како би се заправо могли престати дрогирати само када би то хтјели, како се још одређено вријеме могу дрогирати, јер ионако ће се ускоро оставити дроге. Своје садашње узимање хероина правдају, заваравајући се, како није важно што ће данас-сутра-прекосутра узети дрогу, јер они су ионако у фази “скидања” и то су им, заправо, као “опроштајна дрогирања”.

Бит зависности јесте у чињеници да зависник непрестано мисли како заправо и није завистан и да дрогу може престати узимати кад год то одлучно зажели. А, ако себи већ, због очите чињенице да дословце не може живети, а да се свакодневно не дрогира, мора признати како је завистан, одмах се почне самозаваравати умишљањем да ће дрогу узимати само још неко вријеме, а онда ће се скинути. Дрога му даје лажни осјећај да је све добро, да ће све бити добро и како, додуше, све баш није било добро, али да се све то још може поправити. Или пак, да све што лоше није важно, а како се све што је заиста важно може учинити и сутра. Наравно, то “сутра” је једно сјутра које никада не долази и искорак из дроге у стварности тиме се одлаже до лоше бесконачности. А сви проблеми који су постојали пре и поред проблема с дрогом, отклањају се и “лече” даљим дрогирањем.

БИТ ЗАВИСНОСТИ У ПСИХОЛОШКОЈ ЗАВИСНОСТИ

Порицање је лудило наркомана. Порицање свима очите чињенице зависности код зависника има одлике праве суманости, уверења неподложног корекцији у рационалној аргументацији. Зависник и даље до суманости наивно живи у уверењу да није завистан, у уверењу да се он дрогира када жели, а не дрогира када то не жели, док је заправо већ одавно у власти присиле дрогирања, која га не пита жели ли или не, него му намеће присилу да мора узимати ако уопште жели бити.

Дугогодишње дрогирање узрокује промене личности зависника и некритичност према дрогирању, као и губитак контроле над количином и учесталошћу узимања, што опет условљава прогресију болести зависности. На тај се начин зависник врти у злоћудном кругу из којег нема излаза без, у добром смислу, агресивне помоћи извана.

Зависник тако никада не излази из затвореног круга дрогирања јер не може превазићи зависничку личност у себи. Дубоко у себи, он је научио и дрога га је научила да на све животне проблеме одговара дрогом. Управо зависничка особност, а не само средство зависности, чини суштину зависности. Због у корену исте зависничке особине, различите зависности имају међусобно много тога заједничког и управо зато су често особе у исто вријеме зависне од више психоактивних супстанци.

Дроге отклањају толико животних тегоба да је право чудо како се више људи не дрогира. Јер, где год се јавља људска несрећа и беда било које врсте, ту су и дроге, да пруже утеху, олакшање и бег од немилосрдне стварности. Сви знамо, а они који се дрогирају то тек знају, да дроге нису решење, него тек краткотрајни заборав, кратка и слатка илузија у којој могу предахнути од живота који их мучи. Не заборавимо да међу нама има слабијих, који се лакше ломе под тежином живота и којима дроге и дрогирање имају веће значење него што мислимо. Можда живот јесте, а можда није искључиво бол, али бол је незаобилазан део живота. Морамо допустити да постоје људи који с слабо носе са животом који садржи бол. Ти се људи дрогирају зато што им дроге отклањају бол живота којој нису дорасли, или бол с којом се не могу носити на неки реалан начин.

Постојање зависничке личности, с у њој уграђеном наркофилском тенденцијом, је и разлог зашто зависник који већ има своје главно средство зависности често и кадгод му се за то пружи прилика узима и друге дроге као споредна средства зависности. Из тог разлога, постоји и посебан тип зависника који узимају разна средства зависности, практично све до чега стигну, или пак зависника који незгодне појаве једне дроге отклањају узимањем друге дроге. Психолошка зависност претходи физичкој. Месеци, а понекад и година две дрогирања потребни су да се на немогућност контроле над учесталошћу и количином узете дроге, што одликује психолошку компоненту зависности, надогради и компонента физичке зависности. Она се, у првом реду, огледа немогућношћу апстиненције од дрога, односно нуждом да се одређена доза дроге узима свакодневно. Физичку зависност одликује права метаболичка глад за опиатским дрогама која, ако остане неутољена, одапиње целу палету телесних знакова апстиненционих синдрома.

Психолошка зависност је оно стање уживања у надрогираности без које се зависник више уопште не жели сусретати са изазовима стварности. Физичка зависност настаје привикавањем његовог организма на редовне обилне оброке дроге, за којом организам на крају почиње осећати метаболичку глад, која упорно тражи дневно намиривање потреба.

БИТ ЈЕ ЗАВИСНОСТИ У ЗАВИСНИЧКОЈ ЛИЧНОСТИ ЗАВИСНИКА

Авантура с дрогирањем зауставила је природан ток зависникових развојних унутрашњих преображења и он је своју “зрелост” досегнуо као зависник. Хероин га је утамничио у лику зависничке личности, јер зависник бива зависником не само зато што се дрогира, него зато што живи и понаша се као зависник. Хероин зависника дефинише на себи типичан начин и личност хероинског зависника постаје његова темељна личност, а зависничко ја заузима место његовог правог ја. Будући да је зависан, зависничка личност образује његов карактер, постаје његова једина природа, а храни се с извора његове здраве животности којег је запосела.

Зависник се, кроз дрогирање, у све већој мери удаљава од свог духовног средишта, од својег животног изворишта, при чему га ни животни скокови више не дотичу, па се полако топи животност живота у њему. Ширина, дубина и вишеслојност његових унутардушевних простора утапају се у себе и полако у виду унутрашње катастрофе нестају, што је заправо претходница полаганом душевном одумирању и умирању, односно својеврсној смрти у животу. Осећај беспомоћности пред дрогама и дрогирањем, немогућност промене, него тек површног подношења све неповољнијих животних исхода, с временом код зависника, доводи до уништења, прво спољашње, а онда и унутрашње стварности. Снага животних пораза напросто је толика да зависника присиљава на узмак, предају, на својеврсну унутрашњу издају, а затим и на гашење оне последње искре исправности у њему као у човјеку.

Зависничка особина се зарила у само срце зависниковог бића и разлила све докрајњих граница његовог животног поља. Дрога пустоши зависника на начин да му разара ментални склоп само-изграђено ткиво његовог психичког простора, и он као индивидуа постаје све празнији, сиромашнији, изопаченији и јаднији. Многи зависници наивно се труде решити се средства зависности, без прерастања зависничке личности у себи, без напуштања зависничког животног стила и начина размишљања који из њега произилази. Наравно да су такви напори бесплодни, а успостављена апстиненција кратког века. Сама дрога тек је један каменчић у мозаику света зависности, од којег апстинирају поново изазивају симптоме апстиненционалне кризе или, у најмању руку, симптоме психолошке жудње за дрогом. Тек након унутрашњег карактерног преусмеравања и стицања новог независничког идентитета, могуће је утврдити како повратак средствима зависности није вероватан. И заправо тек тада зависник престаје апстинирати, то јесте престаје улагати вољне напоре устезања од поновног узимања дроге. Он је тек тада излијечен: дрогирање је прерастао и нерадо га се сјећа као ружног дијела једне прошлости коју је дефинитивно оставио за собом. Дужина раздобља апстиненције која мора проћи да би зависника сматрали излеченим не може се одредити неким временским трајањем, него управо временом потребним да зависник прерасте зависничку личност у себи.

Зависници су урбане, младе особе, које своје поремећено друштвено и душевно функционисање “лече” дрогама

Зависници су тек у мањем броју психолошки и друштвено нормалне особе које поред тога учестало узимају дроге. Заправо, већину зависника чине особе с поремећеним душевним и друштвеним функционисањем и код њих је дрогирање својеврсни изопачени облик “смолечења”. Млади се људи не би ни одважили да испробавају илегалне дроге да у себи већ унапријед немају барем психопатске карактерне црте, ако не и целу личност карактерно изопачену на психопатски начин. Но, да им дроге нису доступне, њихова би психичка неуравнотеженост остала скривена и не би јој се дало маха. Овако, дрога износи на површину оно најгоре у зависнику који се дрогирањем почиње отуђивати од своје породице, школе и пријатеља, и све више времена проводити у друштву девијаната заједнице токсикомана. Биографија многих зависсника испуњена је психијатријским видљивим девијацијама још од детињства, али свеједно дрога има важну улогу у психичком и социјалном слому тих особа.

У поређењу са општом популацијом, зависници у психолошком профилу имају нижу толеранцију фрустативних ситуација, затим назначенију склоност агресивним испадима, повишену напетост, конфликност, усмереност на себе, у смислу себичности, осећај непријатности у постојању, напросто ниско самопоштовање, као и ниску преосетљивост на критике које долазе од стране спољашњег света, уз пропратни осећај мање вредности. Али, упоредо с осећајем мање вредности, код истих зависника двослојно постоји и компензаторни осећај прецењене властите важности, осећај супериорности, праћен грандоманским сањарењима.

Дроге несумњиво помажу у одржавању садржаја зависничких психопатолошких одбрана, омогућујући му угодности у имагинарном животу, у просторима фантазијског исељења, у којима је он свом на своме.
Онде, где несвесне одбране зависничког психизма затае, дроге и дрогирање, барем на кратко, успиевају.
Али, за успостављену психичку равнотежу зависник плаћа превисоку цену, и у нагодби дрогирања са животом који немилосрдно узима меру сваком живом створу, он свакако губи битку.

Чињеница јесте да знатан број зависника и након успешно успостављене апстиненције од средстава зависности, испољава знаке психички и социјално поремећеног функционисања и отежаног прилагођавања на свијет око себе. Зависници су заправо један део урбане младежи, који своје друштвене и душевне поремећаје “лече” дрогама.

Наиме, дроге су психоактивне супстанце које мијењају начин доживљаја себе и стварности, при чему поправљају мањкавост психизма код тих особа. Тако се многи тупи и празни људи под деловањем дрога осећају стварно и живо, док депресивне особе дроге узимају као антидепресиве који их ослобађају напетости, а закочене особе дроге лишавају унутрашњих кочница и страхова. Психопатама, социопатама (друштвено неприлагођеним особама) и агресивним природама склоним хазардном животном стилу, дроге пружају жуђени осећај надмоћности, разгаљености, осећај брзог, динамичног, непромишљеног и деструктивног живота, неоптерећеног притисцима спољашњих друштвених норми.

Зависници дрогирањем одржавају фасаду своје псеудонормалности

Зависници дрогирањем подржавају фасаду своје посебности. Сваки јачи животни стрес, психички их дестабилизује и регресивно фрагментира. Зависник проклизава и осцилује између неколико различитих нивоа и граница менталног функционисања, међусобно одвојених дисхармоничним унутрашњим расцепима. Дисхармонично психичко функционисање зависника је добрим делом узроковано, а свакако да је и подржано дневним осцилацијама између стања надрогиране “разваљености” и апстиненционалне кризе.

Где год се код зависника очитава нестабилност у нарави и непредвидивост у понашању, ту није дошло до пуног комплетирања личности, и они та слаба места своје особности имагинарног “допуњавају” дејством дрога и дрогирањем. Учестала покривања и прелазак из стања у стање додатни су знак да су расцепи прејаки да би се прегорела идентитетна дифузија.

Грандиозно својство издрогираности зависника омаловажава његове ближње и нема суосјећања за значај и битисање других људи, не може их доживјети као стварне, нити себи приочити начин на који свијет изгледа иза његових очију. Стање надрогираности и по дефиницији је већ себично, и то у толико већој мери, што је надрогираност већа. Зависник није глуп и разуме шта му се приговара када му се приговара због дрогирања, али он вредносни систем света на којем паразитира док се дрогира не сматра својим. Он га познаје, али га не осећа и не доживљава изнутра вредност његовог смисла. Њему је само до себезадовољења кроз дрогирање, јер му зависнички хедонизам говори да се “само једном живи”, а он живи само ако се анимално неодговорно иживљава.

Зависнике описује друштвност лаког, површног, необавезног, забавног и незахтевног бивања са другима. Они само играју игру присности без стварне и одговорне блискости. Пред собом и другима само изигравају егзистенцијалну озбиљност, без реалног покрића. Носи их порив да буду другачији, неконвенционални, док заправо живе испразно руковођени тек хедонизмом како је једино важно “добро се проводити”

“Самолечење” психичких тегоба

Душевно поремећене особе у битно већој мери узимају средства зависности од психички здравих људи. Душевни поремећаји су једним делом узрок посезања за средствима зависности, а делом су управо последица дрогирања. Све илегалне дроге су истовремено и психоактивне супстанце, тако да отклањају одређене психичке тегобе. Зато се зависници, барем у почетку, на један несвестан начин дрогама заправо “лече”.

С друге стране, будући да дрога отклања стрес, стиче се навика дрогирања као одговор на стрес, чиме се дрогирање као навика учвршћује. Дрогирање позитивним поткрепљењем подржава само себе, дрогирање постаје метаболичка потреба организма, тако да се на крају и сам престанак дрогирања доживљава као стрес који подстиче потребу да се дрога и даље узима.

Код зависника се механизмом прилагођења учврстио условни рефлекс између животног стреса и потребе да се растерећење досегне кроз дроге и дрогирање. Та злоћудна формула (стрес+дроге=растерећење) на крају ствара стање када се већ само стање ненадрогираности доживљава као стрес.

Особе које успешно отклањају поједине психичке тегобе дрогирајући се, врло брзо развијају зависност и постају зависници. Из прве руке, доживљено искуство надрогираности, које као руком односи подлежећу напетост и депресију, само по себи бива окидачем и позитивним поткрепљењем даљег дрогирања. А будући да је олакшање које дроге пружају практично тренутно, зависник ни не стиже против тих стања борити се зрелим механизмима одбране, па они полако, с временом копне, а даље дрогирање се учвршћује као једино средство борбе против изазова спољашње и унутрашње стварности.

А дроге, не само да не лече зависникове подлежујуће психичке тегобе, него их дугорочно погоршавају, а у исто вријеме накалемљују и психичке поремећаје узроковане самим дрогирањем.

И симптоматска зависност је зависност

И симптоматски зависник је зависник

Многи позитивни учинци које зависници доживљавају узимањем средстава зависности своди се на уклањање њихових темељних или дрогом узрокованих психичких тегоба. Наравно да је управо тај потез дугорочно катастрофалан, јер средства зависности нису лекови. Јер, када се и отклони узрок нечијег дрогирања, узрок нечије симптоматске зависности, остаје зависност као зависност, која саму себе подражава, па траје и развија се независно да ли је окидачки психички комплекс, који јој је некада био, у корену отклоњен. И симптоматска зависност исто је тако и зависност и симптоматски зависник је једнако исти зависник па задржава болесну неотпорност према дрогама, што значи да их не може узмати другачије него по свакодневном разорном зависничком обрасцу. Разрешењем темељних психолошких узрока, који су се до тада уклањали дрогирањем, решили су се узроци посезања за дрогама, али тиме није ни ословљен проблем саме зависности, него је само симптоматска зависност преведена у примарну болест зависности. Проблеми генеришу дрогирање, али онда дрогирање постаје самоподржавајућа радња која генерише саму себе и која не нестаје по разрешењу проблема који су узроковали дрогирање. Симптоматски узрок дрогирању служи тек као његов први покретач, а онда надаље дрогирање већ само себе окида. Зато дроге никако нису тек симптоматски вентил за опуштање, заборав или бег од животних проблема, него моћна опојна психоактивна средства, с на дуге стазе, јаким адиктивним потенцијалом.

Иако је примарна потреба да се узима због отклањања душевних стања, дроге скоро неприметно, али с временом ипак безусловно, почињу наметати свој образац принудне злоупотребе, па оног ко их узима претварају у зависника. Зато треба поновити да је и симптоматск